Постоје многе врсте унутрашњих паразита код паса и мачака, а најважнији су глисте и пантљичаре. Окоћени младунци могу бити већ инвадирани паразитима које су током гравидитета добили од мајке, а такође их могу добити и путем млека, док сисају. Оно што је интересантно у вези са унутрашњим паразитима је то да се не могу видети сви голим оком, тачније мали број њих је видљив – једино глисте и пантљичаре. Сви остали се могу видети само под микроскопом, када се ради тзв. копролошки преглед (дијагностичко претраживање измета). Ово је необично важно рећи, јер већина власника проверава измет својих љубимаца и ако у њему не виде ништа живо, закључују да њихов пас или мачка немају паразите и прескачу редовна чишћења.

Неочишћени штенци и мачићи могу изгледати јако болесно – троми су, невесели, длака им је неуредна, без сјаја. Како се паразити налазе у цреву, они се хране витаминима, минералима и осталим хранљивим материјама, које практично одузимају младунчету, и оно због тога постаје мршаво и може заостати у расту. Долази и до оштећења слузнице црева и јаких пролива. Код велике инвазије глистама стомак може бити јако велик и надувен. Такође се јавља и јак кашаљ, подригивање и повраћање, па се у повраћеном садржају могу понекад видети глисте.

Свако младунче треба очистити од паразита. Када се то ради, обавезно се и њиховој мајци даје препарат, али и свим осталим животињама са којима оно може доћи у контакт, било директно, било индиректно, јер им и власници, преко обуће или прљавих руку, могу донети јаја паразита и тако их заразити. Чишћење почиње када су младунци стари око месец дана и понавља се барем три пута у размацима од две недеље (јако је практично те третмане комбиновати са вакцинацијом; погледајте и тај чланак). Након што штене добије и вакцину против беснила, почиње се третирати овим препаратима као одрасли пси.

Код одраслих паса препоручује се давање пасти или таблета сваких 3–4 месеца, а ако се глисте појаве у измету, чишћење обавезно поновити за две недеље.

Постоје и они паразити који, поред животиња, нападају и човека. Најнезгоднија је тзв. псећа пантљичара (лат. echinococcus granulosus), која може направити озбиљне компликације. Цисте које настају развојем њених ембриона се налазе у јетри, али се ембриони могу крвотоком раширити и у плућа, бубреге, слезину, мозак, кости, па чак и у дојку, и ту формирати цисте, које непрестано расту. Сваку од њих је најсигурније уклонити хирушким путем, али то понекад није могуће, јер јој се не може прићи, па се примењују друге методе. Ако се догоди да циста пукне у трбушној дупљи, доживљава се анафилактички шок и може доћи до смрти.